Priključio sam se Mikiju koji vozi za ekipu Petošević Kawasaki Team i sa njim krenuo put Mostara. Put za Mostar koji je odabran je preko Šabca, Loznica, Zvornik, Sarajevo. Put veoma zanimljiv ako se vozite u kolima, ali veoma naporan ako vučete prikolicu sa automobilom, jer za 490 km koliko ima od Beograda do Mostara trebalo nam je 9 časova vožnje sa dva kratka zaustavljanja.

U Mostar smo stigli oko 21:00 i onda shvatili da ne znamo gde se rezervisani hotel nalazi, osim podatka da je 700 metara udaljen od piste gde se 402 streetrace event održava. Pošto na tranzitnom putu nismo nigde videli pešake, ušli smo u centar grada i prolazeći pored velikog parkinga ugledali jedan veoma lep primerak crvenog Opela Kadetta pored koga smo stali da bismo se raspitali za hotel. Lokalni momci su ponudili da nas tamo odvedu te smo imali počasnu pratnju do Hotela Ada. Nadam se da mi ti momci neće zameriti što im nisam zapamtio imena, ali zato su tu slike pa će se prepoznati. Ostale iz naše ekipa nismo mogli dobiti na mobilne jer u Mostaru postoje rupe u prijemu, pa im nismo mogli objasniti kako se do hotela dolazi. Dok smo ih čekali, ja sam naručio tursku kafu i onako servirana bila je pravi doživljaj za oči. Pošto se čekanje oteglo, momci su se ponudili da nam ostatak ekipe pronađu i dovedu ih, i bogami, tako je i bilo. Momci, svaka vam cast, ovo pamtimo i kad opet naiđemo, za vas spremamo posebne poklone!

Kažu da je početak sezone uvek problematičan te ni ovaj nije bio izuzetak. Tokom pronalaženja smeštaja u Mostaru nekoliko dana ranije, u telefonskom razgovoru sa Majom, vlasnicom Hotela Ada u Mostaru (tel. +387 36 572500) koji se nalazi pored same piste, razumeo sam da je smeštaj 10 evra po osobi sa doručkom, dok se kasnije prilikom plaćanja računa ispostavilo da je 50 evra po sobi sa doručkom. Po sobi i osobi kao deset i pedeset zvuči veoma slično, te se može reći da sam krivo čuo, što sam, naravno, kasnije skupo platio. U svakom slučaju, smeštaj vredi te pare. Obično u tuđem krevetu loše spavam, ali da me nisu budili, spavao bih ovde ko malo dete do podneva. Sobe čiste, uredne, kreveti sa dve vrste pokrivača, tuš/wc prostran, topla voda tokom celog dana, TV aparat, terasa sa pogledom na reku Unu tačno ispred prozora. Doručak po izboru. Ovaj hotel je svakako za preporuku putnicima namernicima.

Kao u toku noći, tako i tog jutra, lokalni momci su bili na čelu kolone i odveli nas pred kapiju, te smo ih ugurali unutra kao našu ekipu. U koloni sam zatekao i svog vozača iz ekipe 1-na-1.com Racing Team, Radoslava Živkovića, koji je čekao da prođe tehnički pregled i startni broj. To isto je čekalo i vozače iz Petošević tima. Nakon montiranja šatora, svi su prionuli na pripremu automobila za nastupajuće klase. Tim Petošević je imao prijavljena 4 vozila od kojih 3 u ekipnom takmičenju, a jedno kao nezavisni pojedinac, s tim što će jedan vozač voziti u dve klase dva različita automobila što je stvarno izuzetak ove godine.

Nakon što sam se i ja pripremio, krenuo sam prvo do svog vozača Radeta Živkovića koji je stigao sa svoja dva prijatelja. Na treningu smo postavili "IN-CAR Camera", a to možete pogledati ovde. 

Najzanimljivija borba Eventa se odvijala u klasi 14. U finalu su se našli Miroslav iz Petošević- Kawasaki tima sa svojom Ford Sierra Cosworth i Ivan Penjenjević-Penja sa svojom Opel Astrom koji vozi za tim "Street Fighters", oba iz Beograda, oba veoma izjednačena takmičara. 

Nakon uloženog protesta, sudije su nakon većanja utvrdili da su oba takmičara ometana ali da je trka ispravna i potvrdili prvobitnu odluku.

nastavak izveštaja >>>

Ovde možete pogledati slow-motion
spornog finala

video