Na put smo krenuli oko 06:30. Ekipa iz časopisa XFitness
i ja. Doručak standardno poslednji OMV na autoputu Beograd Zagreb. Obično
imam praksu da malo skrenem sa puta kad idem na streetrace manifestacije prosto
da vidim sta se dešava po selima i manjim varošima. Tako je i ovaj put bilo.
Skrenuli smo sa autoputa prema Šidu i prešli granicu kod Tovarnika. Prvi put
su mi na Hrvatskoj strani granice tražili pored dokumenta za vozilo i vozačku
dozvolu.
Tovarnik, Vukovar i na kraju Osijek. Zanimljivo,
ograničenje brzine kroz naseljena mesta je 70km/h, na regionalnom putu
90km/h tako da se kroz Hrvatsku putuje 10km brže nego kroz Srbiju.
Na ulazu na pistu gužva, nikog ne puštaju
unutra. Prilazimo kapiji našim vozilom i nakon predstavljanja nas puštaju u
prostor gde će se održati manifestacija. Akreditacije dobijamo na samoj
pisti. Rezervisali su nam mesto za press vozilo pored predstartnog prostora što
je za nas bilo iznenađenje.
|
|
.
Organizator nam je rekao "gledali smo vas na
prošlim streetrace eventima kako se zlopatite jer morate preći kilometar
pre nego što dođete do vašeg vozila a ceo dan na pisti snimate".
Nije to bilo jedino oduševljenje tog dana, tokom prženja na pisti na 50C, su
nam par puta prišli i pitali da li nam treba neka pomoć ili piće.
Pored ovakvog dočeka, organizator je pripremio prostor u okviru jednog
ugostiteljskog objekta sa rezervisanim stolovima i stolicama i VIP tretmanom za
akreditovane novinare i VIP goste. Moram priznati da mi se ovo prvi put događa
na streetrace eventima i da ovo gostoprimstvo moram pohvaliti.Pista je spremna, levo i desno ograda za
posetioce visine 2 metra što se nama učinilo čudnim jer smo navikli
na onu od 120 cm. Dobro raspoređeni ugostitelji po mestima dešavanja.
Jedina zamerka bi bila na hemijske WC koji su bili poprilično udaljeni od
ugostielja i piste.
S obzirom da se posledji streetrace event u Osijeku održao davne 2006 godine,
kada je prvog dana vozilo 80 takmičara a drugog dana 71, ovih 91
takmičara od 96 prijavljenih, je očito rekord ove staze.
Pesimisti će ovde reći da je razlog klasa 17, a optimisti će na
to odgovoriti "što se nisu toga setili ranije".
|
|
Do 13h temperatura je premasila 48C na suncu i postalo je
nesnosno vruće. Pretpostavljam da i neki motori nisu izdržali. Ja i ekipa
smo na kraju pobegli u vozilo i raspalili klimu na maksimum da bi se ohladili
makar na kratko. Kad je trebalo izaći, možete pretpostaviti taj užas!
Ja sam se setio da makar na kratko, sledećih
30 minuta odložim taj užas pa sam uradio intervju sa organizatorom
koji se vozio od problema do problema koji su se nizali na prostoru
manifestacije u najnovijem klimatizovanom Ford Focus. Poslednji Ford koga sam
vozio je Ford Escort iz 1983 godine i ovaj Focus nije ni nalik tom.
Nakon kvalifikacija, krenulo se sa klasom
17. Ovde je bilo bas zanimljivo. Jedan od takmičara koji se
vozio ovu klasu je mnogo puta izgubio trku ali na kraju je uvek izlazio kao
pobednik jer su mu suparnici probijali klasu.
Nezvanično smo saznali da Robert Meljkuti
nije mogao preći granicu bez ATA KARNETA te nije mogao predstaviti
"ZLO na točkovima" te zato Mario Scetko nije imao pravu
konkurenciju u klasi 12.
|
